Svaki roditelj je tehnički doprineo polovinom gena genomu dece, otprilike 60 procenata tatinih gena je ekspresivnije od maminih. Ovo je delimično zbog zbunjujuće epigenetike. Ona može da promeni spe**u oca, što zauzvrat utiče na bebu. Takođe može da utiče na način na koji se čitaju geni i proteini koji oni proizvode tokom života.
Ovi epigenetski faktori mogu da igraju ulogu u brojnim delovima života, ali se ne odnose samo boju očiju ili da li možete da izvrćete jezik ili ne.
Istraživači misle da različito izražavanje gena takođe može da promeni mentalno i fizičko blagostanje. Ako mama ima predispoziciju za neku bolest, dete je može naslediti. Ali ako tata prenosi gene koji nose bolest ili neku vrstu mutacije, možda će i dete biti bolesno, jednostavno zato što je veća verovatnoća da će njegovi geni biti izraženiji.
Dok su epigenetski mehanizmi očigledno u igri, ostaje nejasno zašto su očevi geni izražajniji. Ipak, istraživači napreduju i mnogi misle da bi to moglo početi, još sa tzv. ratom u materici.
“Fetus se na neki način može posmatrati kao parazit“, kaže Edvard Čuong, postdoktorski istraživač biologije na Univerzitetu Juta. Dok mama daje polovinu bebinih gena, onih koji su slični njenim sopstvenim, druga polovina, od oca, je strana. Zbog toga su žene koje su trudne imunokompromitovane i u opasnosti od gripa i drugih bolesti. Da bi sprečile sebe da unište sićušnog fetalnog napadača, njihova tela moraju da oslabe sopstvene zdrave reakcije imunog sistema.
Ovaj parazitizam je samo pogoršan činjenicom da tatini geni imaju tendenciju da budu zaista agresivni. Evolucijski, tata želi da njegova beba preživi i napreduje. Na taj način, će nastaviti da prenosi njegove gene, čineći ga evolutivno sposobnim. Ali to znači da njegovi geni žele da povuku resurse od majke, koja je barem u evolucionom kontekstu – važna samo u onoj meri u kojoj pomaže njegovoj bebi da živi.
Ali čak i to empirijski utemeljeno objašnjenje ima svoje granice, primećuje Čuong. Jedan klasičan primer ovog genetskog sukoba se vidi u borbi za ekspresiju insulina, sličnog faktoru rasta 1, ili IGF protein. Ovaj protein, koji podstiče rast, snažno je izražen očevim genima. U međuvremenu, geni majke stvaraju nešto što se zove IGF2R, koji aktivno potiskuje proizvodnju proteina IGF oca, a samim tim i rast bebe.
„Kod miševa, ako izbacite majčine gene, bebe postaju džinovske“, kaže Čuong. One pokušavaju da prerastu svoju braću i sestre i izvuku što više resursa od svoje majke. Nasuprot tome, Čuong kaže, ako izbacite očeve gene, bebe postaju male — zapravo premale.
Ispostavilo se da majčini geni koji suzbijaju rast nisu uvek bili tu. Razvili su se samo kao odgovor na tatine gene koji podstiču rast. “To je kao potezanje konopa“, kaže on. “Oni se skoro pa poništavaju.” Bez očevih gena koji podstiču rast, protiv kojih se bore majčini inhibirajući geni, oni zapravo mogu da povrede bebu. U prirodnom okruženju, gde i majka i otac doprinose razvoju bebe, potomci se rađaju u normalnim veličinama.
U prošlosti su drugi naučnici sugerisali da su tatini geni snažniji jer muškarcima treba da njihova deca izgledaju kao oni kako bi verovali da su zaista bebin otac. To ima intuitivni evolutivni smisao, s obzirom na to da muškarci ne mogu biti sigurni u roditeljstvo svoje dece kao žene. Ali dokazi su zapravo posvuda, sa isto toliko studija koje sugerišu, da bebe više liče na svoje majke.
