U raznim delovima sveta postoje različite prakse i metode vaspitavanja i gajenja dece. Neke drugačije od naših bi nas iznenadili pozitivno, pa se često inspirišemo obrazovnim sistemom skandinavskihzemalja, dok su neke tradicije i pravila potpuno suprotna našim. Ruska novinarka Olga Doronina, koja se sa porodicom preselila u Tokio, ispričala je zbog čega japanska deca deluju smireno, zašto su njihovim mamama i tatama potrebni kursevi grljenja i šta je najviše negativno iznenadilo u japanskom roditeljstvu.
“Shvatila sam da je Japan drugačiji svet, kao i da Japanci imaju drugačiji pogled na svet. Nisam znala skoro ništa o japanskoj deci i japanskom roditeljstvu. Čula sam negde da japanski tinejdžeri mogu razlikovati više boja od svojih evropskih vršnjaka. Plašila sam se da deca odrastaju okružena nekontrolisanim protokom informacija – animirani japanski crtaći, svetleće reklame, slot mašine… Generalno, putovala sam sa predrasudama, ali sam se suočila sa potpuno drugačijim pristupom vaspitanju dece.
Japanska deca su izuzetno mirna
Prvo na šta sam naišao je da se deca svuda ponašaju mirno. Majke donose bebe na masažu i one mirno sede u uglu sat vremena. Moja ćerka ne sedi mirno – juri po restoranu, umazana hranom od glave do pete. Istovremeno, njena japanska vršnjakinja mirno sedi u visokoj stolici, pažljivo jede i ne pokušava da pobegne. Mali Japanci se mirno voze u gradskom prevozu, gledaju svet oko sebe, dok moja ćerka cvili, izlazi iz kolica i želi da se penje na sedišta.
Deca idu bez pratnje
Deca od šest godina sama idu u školu i sama se vraćaju kući. Oni nemaju pratnju, ali na ključnim tačkama na trasi gde deca mogu biti u opasnosti – na raskrsnicama, na semaforima – dežuraju stražari, uključujući i roditelje, koji pomažu deci da pređu put. Deca koja idu u vrtić i osnovnu školu nose svetle šešire sa elastičnim trakama. Jedna grupa – jedna boja. Deca imaju nešto poput pojednostavljenog telefona koji nose s sobom. Možete pozvati roditelje ili pozvati pomoć ako je potrebno.
Bebe se nose
Kolica za bebe ovde nisu uobičajena. Uglavnom se bebe nose na sebi – u “kengurim” nosiljkama. U Rusiji se savetuje da ne koristite nosiljke ovog tipa dok beba dobro ne drži glavu. U Japanu na to ne obraćaju pažnju. U dečijim prodavnicama postoje čitava odeljenja gde se prodaju “kenguri” i razne nosiljke za bebe. Japanci koriste i kolica, ali češće nose dete na sebi.
Deci nisu potrebne igračke za razvoj.
Već u prvih mesec dana života u Tokiju, završili smo u dečjem opštinskom centru. Takvi centri su besplatni, postoje u svakom okrugu. U početku me je pogodila neka opšta jednostavnost, koja se graniči sa otrcanim. Deca su vežbala u sali koja je ličila na sportsku dvoranu, koja dugo nije bila popravljena. Tu nisu imali igračke. Posle par meseci nastave u centru, moje mišljenje se promenilo: da bi se razvijala, deci nisu potrebne sveže popravke ili igračke. Za svaku lekciju, nastavnici će smisliti nešto novo od improvizovanih materijala. Deca su zajedno sa roditeljima pravila kućne ljubimce od plastičnih flaša i papira u boji.
Pre neki dan deci je doneto “iznenađenje”: ogromna kutija veličine čoveka. Kada je otvoren, ispostavilo se da je do vrha ispunjen … sunđerama za pranje sudova. Ko bi rekao da prevrtanje po sunđerima može doneti toliko radosti. Na času samoodbrane za mališane, iz kartonskih kutija, kesa za đubre i papira u boji sa samolepljivom trakom “pojavio se” ljuti bokser. A za praznik, sala koja mi se nedavno činila prazna se preobrazila: sa plafona su visili konopci sa dečijim crtežima, zidne novine su ukrašavale zidove, a svečane kapije su bile od kartona.
Posao deteta je da plače
Ne izazivaju sve metode japanskog obrazovanja divljenje. Jednom je mom ruskom prijatelju, koji je želeo da smiri bebu, rečeno: “Posao akačana (deteta) je da plače.” Šta se tačno krije iza ove fraze, shvatila sam prilično brzo. Dok je majka boravila sa starijim detetom u istom dečjem centru, ona polaže bebu u zajednički krevetac koji stoji tu – u uglu. A tu leže poređane bebe u redu po sat vremena, često plaču. Majke u većini slučajeva neće prići bebi do kraja lekcije starijeg deteta.
Mislim da bi Japanke bile veoma iznenađene kada bih rekla da ako beba plače, onda mu je potrebna majka. Ne vidim da se prema starijoj deci postupa sa puno ljubavi. Da, ako mnogo plačeš, oni će te utešiti. Ali samo ljubljenje, grljenje ovde nije svakodnevnica. Na jednom od časova došla nam je učiteljica koja se grli. I sat vremena majke su učene da grle svoje dvogodišnjake, “gnjave” ih, maze u naručju. Na razigran način pokazali su da dete može da se baca, golica, grli i ljulja.
Ne mogu da odgovorim na pitanje zašto su Japanci tako hladni. Možda je upravo to odlika kulture koja ne dozvoljava dodirivanje ljudi: nedostatak rukovanja, kontakta u transportu, ili je to jednostavno njihov način “čvrstog” vaspitanja.”
