Egocentričnost, nesposobnost za samokritiku i slaba ličnost odlike su narcisoidnih osoba, koje to uglavnom postaju u detinjstvu.
Zdrava doza narcisoidnosti uglavnom je pozitivna, jer takvi ljudi mogu da uživaju u životu i imaju osećaj unutrašnje celovitosti kada su u pitanju centralne oblasti života: rad i posao, ljubav i seksualnost, međuljudski odnosi i kreativnost.
Da li će narcisoidnost poprimiti patološki karakter zavisi od razvoja ličnosti u detinjstvu, kaže američki psihijatar i psihoanalitičar Oto F. Kernberg.
– Na primer, ako dete ne nauči da podnosi ambivalentnost, tj. ako nije u stanju da integriše podeljenost između idealizovanih i negativnih delova nekog doživljaja ili osobe. Ako, na primer, “savršena majka” i “zla majka” ostanu odvojene i ako dete ne može da ih zamisli kao celinu, onda u njemu dolazi do trajne podeljenosti ličnosti – objašnjava stručnjak u intervjuu za austrijski “Standard”.
Takvo dete će deliti ljude na one koji su dobri, savršeni i na njegovoj su strani, i one koji su zli i njegovi neprijatelji. Ako u prvim godinama života ne iskusi toplinu u odnosima i okruženju, dok istovremeno dobija divljenje zbog sposobnosti, ili izgled, to će doprineti razvoju narcisoidnosti. Umesto od ljubavi, takvo dete živi od divljenja, a njegovo “ja” će se razvijati u pogrešnom pravcu, kaže Kernberg.
On navodi primer pacijentkinje čija je majka dobra dokle god je drugi slušaju. Čim joj se neko suprotstvi, potpuno poludi i dobija napad besa, koji traje 20 minuta. Optužuje dete, a dete se izvinjava, iako ništa nije uradilo. Kada napad prođe, majka je ponovo dobra. Međutim, o njenim napadima besa se ne razgovara. Nemoguće je govoriti o onome što je loše kada je sve dobro.
– Dve majčine strane deluju kao da ne pripadaju zajedno i zbog toga dete ne može da ih integriše u sliku o majci. Tu je i otac, koji se potčinio majci, čime je na neki način podržava. Ovo je jedna od najštetnijih porodičnih konstelacija po dete – objašnjava stručnjak.
Ljudi u porodici trebalo bi normalno da se svađaju i otvoreno kažu šta jedno drugome smeta, jer je to jedini način da se povežu različiti doživljaji i emocije.
– Odnosi su uvek ambivaletni zato što je stvarnost složena. Ali, narcisoidne ličnosti ne mogu da podnesu tu složenost.
U čemu je, dakle, glavna razlika između zdrave i patološke narcisoidnosti?
Dok iza “normalne” narcisoidnosti stoji zdrava ličnost, iza patološkog oblika krije se abnormalno i superiorno “ja”.
– Takve osobe su zbog frustracija i trauma u prošlosti razvile patološku psihičku strukturu, koja se manifestuje kao osećaj nadmoćnosti i veličanstvenosti. Ta veličanstvenost zahteva neprestano divljenje spolja kako se ne bi urušila. Upućenost na divljenje centralni je problem narcisoidne ličnosti – objašnjava stručnjak.
Divljenje ih štiti od toga da posumnjaju u sebe, na račun odnosa prema drugim ljudima. Patološki narcisoidne osobe nesposobne su da razmišljaju o sebi i sagledaju vlastite greške i nedostatke.
Takve osobe ćete prepoznati po tome što nastupaju sa ogromnim samopouzdanjem i ne podnose kritiku, jer je to u suprotnosti sa osećajem da su veličanstvene. One gube sposobnost realnog sagledavanja vlastitih postupaka i rizikuju da izgube sposobnost da razumeju spoljašnji svet.
– Mnogi postaju paranoični ukoliko se sve ne odvija kako bi oni želeli. Stalno uobražavaju da su okruženi neprijateljima, sumnjičavi su i nastoje da uspostave potpunu kontrolu nad svime kako ne bi upali u zamku. Osim toga, projektuju svoju agresivnost na druge.
Preuzeto: Detinjarije
