Your API key has been restricted. You may upgrade your key at https://www.weatherbit.io.
Search
Close this search box.

Želje koje nas pokreću

Upravo su potrebe i želje ono što ljude vodi napred ka nekim nama bitnim ciljevima, a kada ih postignemo osećamo zadovoljstvo. Ako nam je ispunjena želja veoma važna tada zadovoljstvo postaje sreća, a ako nismo u stanju da ostvarimo ono što želimo tada osećamo osujećenost, nezadovoljstvo ili frustraciju. 

Znati šta neko želi je veoma važno da bismo razumeli unutrašnji život te osobe, ali i način na koji se ponaša i živi. Mnogo je lakše razumeti zašto ljudi idu od nečega, nego zašto ljudi idu ka nečemu. Upravo su potrebe i želje ono što ljude pokreće napred ka nekim ciljevima.

Možemo razlikovati potrebe od želja, u odnosu na to koliko su povezane sa preživljavanjem osobe. Dok su potrebe ono bez čijeg zadovoljenja nije moguće preživeti, želje su ono bez čijeg zadovoljenja je osobi samo neprijatno. Kada osoba pogrešno želju proglasi za potrebu, ona postaje zavisna od njenog ispunjenja jer veruje da bez nje ne može preživeti.

Životna energija i šta kad je nema

Po svojoj prirodi želje su emocije. Dok je većina filozofa koja je razmišljala o osnovnim osećanjima u njih ubrajala želje, savremena psihologija po pravilu želje ne ubraja u takozvane osnovne emocije. Ako pođemo od toga da je emocija ono što nas pokreće (od latinskog e, po i movere, krenuti), želje su upravo to jer nas pokreću ka nama važnim ciljevima.

Sa željama su povezana i druga osećanja koja iz njih nastaju. Na primer, kada postignemo važan cilj, ostvarimo želju, tada osećamo zadovoljstvo. Ako nam je ispunjena želja veoma važna tada zadovoljstvo postaje sreća. Ako smo sigurni da će nam važna želja uskoro biti ispunjena tada osećamo radost.

Na osnovu želja nastaju i neprijatna osećanja. Ako nismo u stanju da ostvarimo ono što želimo tada osećamo osujećenost, nezadovoljstvo ili frustraciju. Ako smo u situaciji u kojoj ne možemo da ostvarimo nijednu želju tada osećamo dosadu i slično.

Kako su naše želje ona energija u nama koja nas pokreće napred, splet svih želja daje onu zbirnu energiju koju nazivamo životna energija, elan, entuzijazam ili libido. Kada osoba zaključi da nikada neće moći da ostvari svoje najvažnije želje ona postaje depresivna i žali se upravo na nedostatak životne energije.

Sve to ukazuje koliko su želje važne u nečijem životu i koliko je nečija sposobnost da želi ono što može da ostvari povezana sa njenim životnim zadovoljstvom. Međutim, nemaju svi ljudi isti odnos prema svojim željama: dok su na jednom kraju spektra oni kojima njihove želje nisu važne, koji imaju malo želja, na drugom kraju spektra su oni kojima su njihove želje najvažnije i koji nezasito žele.

Spasonosna sposobnost „neželjenja“

Kada ljudi žive u nekoj vrsti siromaštva jasno je da ih spoljašnje okolnosti sprečavaju da ispune svoje želje. Kada bi u tim okolnostima mnogo želeli, stalno bi se osećali frustrirano i nezadovoljno. Zato razvijaju sposobnosti neželjenja, suzbijanja želja i oduzimanja važnosti željama. U takvim okolnostima skromnost postaje društveno cenjena vrlina.

Kada ljudi žive u bogatom društvu koje im garantuje preživljavanje i daje mogućnosti ispunjenja različitih želja, odnos prema željama se menja i one postaju veoma važne. Dostizanje lične sreće, uživanja i zadovoljstva životom se nameće kao kolektivna vrednost. Reklamna industrija stvara nove želje koje su sve više odvojene od potreba, a sve više povezane sa društvenim statusom. Slavi se uspeh, a užitak postaje smisao života.

Nečiji odnos prema sopstvenim i tuđim željama je najčešće naučen u detinjstvu. Veoma često osoba ima takav odnos prema svojim željama kakav su njeni roditelji imali prema njenim željama u detinjstvu. I ovde postoji široki spektar, od roditelja koji uče decu da ne žele, da žele samo ono što je veoma opravdano, da detetove želje nisu važne, do onih na drugom kraju spektra kojima je svaka dečja želja zapovest koju moraju ispuniti kako bi njihovo dete bilo stalno zadovoljno i imalo srećno detinjstvo.

Ni jedna ni druga krajnost nisu dobre, već je dobro imati ravnotežu između veštine željenja i veštine neželjenja. Za odraslu osobu je najbolje da ima sposobnost da nešto želi, da to ostvari i uživa u ostvarenju, ali i da ima sposobnost da izdrži osujećenost želje, da nekada godinama strpljivo čeka na ostvarenje udaljene želje ili da odustane od želje koju ne može ostvariti. Najbolje je kada se ovakva ravnoteža nauči u detinjstvu.

Izvor: Zoran Milivojević Politika

Tagovi:
Pročitajte još: