Dušanov zakonik poznat u prošlosti i kao “Zakon blagovernog cara Stefana”, uz Zakonopravilo Svetog Save, najznačajniji je izvor srpskog srednjovekovnog prava. Donet je na dva državna sabora vlastele i crkvenih velikodostojnika.
Prvi deo Zakonika donet je na saboru održanom na Vaznesenje 20. maja 1349. godine u Skoplju kada je doneto 135 članova. Drugi deo Zakonika donet je na saboru održanom 31. avgusta 1354. u Seru i tada je dopunjen sa još 66 članova.
Zakonik se sastoji od ukupno 201 člana, a pisan je na starosrpskom jeziku.
Donošenjem ovog zakonika car Dušan je želeo da uspostaviti vladavinu prava, jedinstveni pravni sistem koji važi na teritoriji celog carstva, ali i ograniči zahteve i prava vlastela koja je njime takođe stavljena u okvire zakona.
Dušanov zakonik najviše se bavi državnim pravom – regulisanjem odnosa među staležima i njihovom odnosu prema caru, organizacijom sudstva i sudskog postupka, autoritetom sudija, načelom zakonitosti, borbom protiv razbojnika i lopova, krivičnim pravom, a najmanje govori o građanskom pravu.
A šta u Dušanovom zakoniku zapravo piše?
Od 1 do 38. člana nalaze se odredbe o pravima i obavezama Crkve, o njenom položaju, nadležnostima, obavezama prema caru, sudskoj vlasti… Od člana 39 do 63. Zakonik govori o pravima i obavezama drugog povlašćenog staleža – o vlasteli. Ove odredbe Zakonika im garantuju neprikosnovenost baštine i razne druge povlastice. Govore o proniji, obavezama prema vladaru, poštovanju sudija i suda…
Od člana 64 do 83. Zakonik se bavi pravima i obavezama zavisnog stanovništva. Pored odredbi koje zabranjuju preteranu eksploataciju zavisnog stanovništva od strane njihovog gospodara, Zakonik precizno reguliše i obaveze zavisnog stanovništva prema njihovom vlastelinu. Posle 83. člana slede odredbe o gradskom staležu i trgovcima, o krivičnoj odgovornosti grada i gradske zemlje, o odgovornosti vojnika…
Original Dušanovog zakonika nije sačuvan, ali postoji preko 20 prepisa. Najstariji prepis (verovatno najbliži originalu) potiče iz Struge iz 14. veka. Posle njega sledi prepis iz Prizrena iz 15. veka koji je najpoznatiji.
Zakonik je upamćen kao vrhovni pravni akt kojim je srednjovekovna Srbija uspostavljena kao pravna država.
Surove kazne?
Kazne predviđene Dušanovim zakonikom uglavnom su bile globa tj. novčane, ali je bilo i telesnih kazni koje su podrazumevale teško sakaćenje, a i batinanje. Takođe, razlikovale su se u odnosu na to da li se primenjuju na vlastelinima ili običnom narodu. Evo nekih od članova iz ovog dokumenta koji to ilustruju:
“Član 53. O nasilju: Ako koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sreže; ako li se bar uzme silom vlastelinku, da se obesi, ako li svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sreže. Član 54. O bludu vlastelinke:
U zakoniku stoji da niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Ne samo da su zakonom uređivani bračni, već i seksualni odnosi, te se kažnjavala čak i “blud među supružnicima”.
“Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se oboma ruke odseku i nos sreže.”
Za teže zločine, i kazne su bile teže:
94. O ubistvu: Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, ako li sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke odseku i da plati trista perpera. 95. O psovci: Ko opsuje episkopa. ili kaluđera, ili popa, da plati sto perpera. Ko se nađe da je ubio episkopa, ili kaluđera, ili popa, taj da se ubije i obesi. 96. O ubistvu: Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, da se taj ubica sažeže na ognju.”
U Dušanovom zakoniku nije postojala razlika između sitnih i teških krađa, kao danas. Svako ko bi počinio ovo delo, bio bi sakaćen, brutalno šiban, ili bi doživeo mnoga druga mučenja.
Izvor: Stil Kurir
