Jednom mi je moj sin, plivač i košarkaš, rekao da sportistima treba jaka hrana i da ne mogu da žive samo na biljkama. (Piše: Maja Volk, promoterka veganske presne ishrane)
Onda sam mu ja rekla da, koliko ja znam, za prvu brčanu noć naš narod oduvek služi med di orahe, a ne praseće pečenje. Zna se gde je energija…
Ja znam da nas je na ovoj planeti samo 0,5 posto onih koji žive na živoj hrani i da od tog neznatnog broja, opet, samo možda 1 posto odluči da se bavi sportom. Ali pogledajte tih nevidljivih 1 posto vegana, šta su uspeli u sportu da učine. Zamislite da ih je deset puta više, pedeset puta više… Kad poredite, imajte u vidu ove brojke.
Robert Čiki, predsetnik i osnivač sajta veganbodybuilder.com je vrlo poznat vegan atletičar. Počeo je kao kros kantri trkač, a zatim prešao na bodi bilding. Takmiči se od 2005. i bio je nekoliko puta šampion. Skoro dvadeset godina je na živoj (presnoj) hrani.
Mek Denzig je američki profesionalni borac i instruktor borilačkih veština, nekadašnji šampion lake kategorije, bio je nacionalni šampion ekstremnog izazova (Extreme Challenge National Champion), te pobednik Ultimat Fajtera 6. Vegan je od 2004. godine i veliki borac za prava životinja…
Robert Hejzli je vrlo poznat kao vremešni a uspešni bodi bilder u svetskim krugovima. Počeo je sa bilodovanjem svojih mišića još 1971. a od 2005. ređa titule, četvrti na britanskom šampionatu, treći kao Mister Engleske i šesti u svetu u dizanju tegova. Robi je na živoj hrani od 1989. iz zdravstvenih razloga, posle teniske povrede. Tada mu je trener savetovao da pređe na živu biljnu hranu, što mu je, kako sam kaže, poboljšalo ukupno zdravlje, oslobodilo ga svih povreda i omogućilo mu da mnogo intenzivnije vežba, bez umaranja…
Moj omiljeni vegan, legenda sporta, Karl Luis, nepobedivi Karl Luis, koji je još od 1990. vegan. Sećate ga se – momak koji je osvojio 10 olimpijskih medalja, uključujući 9 zlatnih i 10 osvojenih svetskih šampionata… Karl Luis je danas glumac, a bio je sprinter na 100 i 200 metara, kao i nenadmašni skakač udalj. Atletičar godine 1982, 1983. i 1984. Proglašen je za sportistu veka, od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta i proglašen za olimpijca veka. A sve je mlađi i mlađi, sudeći po slikama…
Gledajući ovu listu, vidim nešto zajedničko svim ovim sportistima, osim ishrane živom hranom – a to su neverovatno duge i plodne karijere. Svima je koža živa, ružičasta, osmeh blag a zdravlje izbija iz očiju… Kao da su svi zaustavili vreme! I jesu, naravno, zahvaljujući živim biljnim ćelijama koje unose u sovj organizam svakog dana. To me je inspirisalo da krenem sa redovnim treninzima i uskoro i ja učestvujem na nekom maratonu…
Preuzeto: Zdravahrana.com
