Danas se navršava 10 godina od smrti jednog od najvoljenijih poglavara Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Pavla. Skromnost, vrlina, dobrota i život po jevanđelju, sinonim su za čoveka čiju su Božju reč pravoslavni hrišćani uvažavali i poštovali. Da li smo tokom decenije, koliko nije sa nama, naučili da budemo ljudi?
Patrijarh Pavle ostaće upamćen kao veliki čovek koji je svoj život posvetio Bogu i živeo u skladu sa njegovim načelima.
Nije samo živeo u duhu hrišćanske crkve, već je Božju mudrost nastojao da približi svim vernicima, kako rečima, tako i svojim delima, koja su pravi primer skromnog hrišćanskog života.
Preminuo je u snu 15. novemebra 2009. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, gde je od 13. novembra 2007. godine bio na lečenju. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u manastiru Rakovica, u Beogradu.
Bio je jedan od patrijarha koga su vernici nesebično voleli i cenili i to pre svega jer je živeo kao i narod u čije se ime obraćao Bogu i molio za njega. Tako su ljudi često mogli da vide patrijarha Pavla među narodom, kako pešači ili se vozi javnim gradskim prevozom.
Na mestu patrijarha bio je skoro dve decenije, a bio je svedok i ratnih dešavanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nije pravio razliku među ljudima. Često je ponavljao da smo svi deca Božja, osuđivao je svako nasilje i zločine, bez obzira na to ko ih je činio, kom su narodu činjeni i kojoj veri. Poznato je i da je krajem devedesetih godina učestvovao u nekoliko protestnih šetnji protiv Slobodana Miloševića.
Preuzeto: prva.rs
