U zemljama Zapadne Evrope, taj metod se u poslednje vreme menja, a primenjuje se prirodno, instinktivno roditeljstvo. Zagovornici prirodnog roditeljstva smatraju da deca najbolje poznaju sopstvene potrebe, a roditelji su tu da ih sagledaju i na njih odgovore finim, tananim senzibilitetom, koji je i njima i deci urođen. Nažalost, jak uticaj okoline, u stilu: „Pusti ga, neka plače“ – remeti taj odnos, isključivo na štetu pravilnog razvoja deteta. U Evropi se, inače, formiraju i centri za prirodno roditeljstvo, koje mladi roditelji pohađaju kako bi upravo na taj način odgajali i vaspitavali svoje potomstvo.
Prenosimo vam iskustva terapeuta Tomislava Kuljiša, autora programa „Roditeljstvo od nula do šest godina“, osnivača Centra za prirodno roditeljstvo u Zagrebu.
Šta je, zapravo, prirodno roditeljstvo?
– To je pristup detetu na način kakvim ga je priroda koncipirala, odnosno kakav je potreban za potpuni psihološki, emocionalni i socijalno-intelektualni razvoj. To je ono što dete očekuje, a što je preduslov njegovih razvojnih procesa. Prirodno roditeljstvo se često ne slaže sa bihejvioralnim – koje kaznom, nagradom i pohvalom menja detetovo ponašanje, oblikujući ga kao osobu. Prirodno roditeljstvo je povezujuće, razvojno, podsticajno, i najpovoljnije – ako se zna da je prvih par godina života najvažniji period za zdravu „postavku“ detetove fiziologije, za njegovo emocionalno sazrevanje, socijalne veštine i razvoj intelekta, funkcionalno znanje i izvršne funkcije.
Sebičnost je prirodna faza u odrastanju
Često kažnjavamo dete zato što je „sebično“ i ne deli svoje igračke. U prvih godinu dana ili dve, dete svoje igračke doživljava kao deo sebe, i nije još sposobno da ih deli sa drugom decom, pogotovo kada se „podigne“ snažna emocija – MOJE! Reč je o prirodnoj fazi detetove asertivnosti – ono prvi put u životu usvaja sposobnost da se izbori za sebe i svoje želje i potrebe. Te snažne emocije mora da oseti, da bi se taj životni stav afirmisao za kasnije, kada mu u životu bude zaista potreban kao zdravo zauzimanje za sebe. Zahvaljujući daljim razvojnim procesima u mozgu, dete neće ostati sebično, ali mora da prođe kroz fazu snažnog osećanja „moje, meni, imam pravo…!“. Njegov mozak je još uvek „jednoemocionalan“. Za tu „sebičnost“ ga ne treba kažnjavati, nego polako u njegov emocionalni um „sejati“ emociju saosećanja za drugo dete – koja će, kada se primi i vremenom razvije, spontano da dovede do željenog ponašanja. Kazna može da dâ isti rezultat, jer će dete da deli iz straha od kazne, ali će to imati posledice na njegov doživljaj roditelja i potkopavanje poverenja, što ugrožava prirodnu roditeljsku moć.
U najkritičnijim prvim godinama se odvija neponovljiva i jedinstvena faza u razvoju mozga. Za to su odgovorni roditelji, a u prvoj godini prvenstveno majka – kroz emocionalnu povezanost, prisustvo, posvećenost… što je važno kao iskustvo u regulisanju detetovog emocionalnog disbalansa, kako bi za čitav život uspostavilo stanje dobre emocionalne samoregulacije. U protivnom, ono se pretvara u osobu koju lako preplavljuju emocije, oseća stalni nemir u sebi, ima potrebu za regulacijom spolja – kroz cigarete, alkohol, radoholičarstvo, drogu, hranu, tablete, pa i nasilje. Mi decu tretiramo kao objekte, umesto kao subjekte, kako bismo postigli dobro ponašanje, bez razumevanja za smisao dečjih „nepoželjnih“ postupaka. Izrečeno roditeljsko „NE“ bez razumevanja detetove frustracije, besa, pa i tuge – razvija kod deteta sposobnost da kroz život prihvata bolne činjenice koje ne može da promeni. Nažalost, još uvek se roditeljima sugeriše da ignorišu dete kada uđe u emocionalni disbalans kao što je bes (temper tantrum) – na primer, bacanje po podu.
Da li se i kako prirodno roditeljstvo uči?
– Roditelji to već imaju u sebi! Potrebno je samo da se prisete i promene percepciju, da dobro sagledaju zašto se dete ponaša kako misle da ne bi trebalo. Kada imamo realnu sliku o detetu i njegovim razvojnim procesima, i naš odnos prema njemu postaje spontano adekvatniji. Dokle god ga posmatramo kao „nevaljalo“, logično je da smo ljuti i želimo da ga kaznimo. Međutim, kada shvatimo da se tako ponaša jer je došlo do ivice svoje funkcionalnosti i potrebna mu je pomoć da se pomakne napred – ka razvoju, menja se i naš odnos prema njemu. Rani razvoj podrazumeva, ako gledamo „hardverski“, razvoj mozga i fino uštimavanje autonomnog nervnog, hormonalnog i imunološkog sistema. „Softverski“ gledano, radi se o periodu slaganja temelja socijalno-emocionalnog, psihološkog i intelektualnog celoživotnog funkcionisanja. Najnovije studije i stavovi Svetske zdravstvene organizacije i naučnih centara kao što je Harvard, jasno ukazuju da smo za ceo život određeni iskustvima iz ranog perioda razvoja. Takođe i da je naš sklop najosetljiviji na ono što je „loše“, ali i najmodulativniji – kako bi „naučio“ i upio silno znanje o sebi i svetu oko sebe kojeg se ne sećamo, ali ne možemo nikada da zaboravimo. Prirodnim roditeljstvom se postiže integrisan i dobro razvijen mozak – ostvarenih potencijala, emocionalno zrela, celovita ličnost – razvijenog funkcionalnog znanja i zavidnih, spontanih socijalno-emocionalnih veština. Ukratko, formira se srećna, samosvesna, samopouzdana i zrela osoba, koja nosi mir u sebi i sutra dobro funkcioniše kao prijatelj, partner i, konačno, kao roditelj.
Znači li to da je sa prirodnim roditeljstvom vaspitanje deteta do četvrte godine završeno?
– Prema UNICEF- ovoj sintagmi prve tri godine su najvažnije u razvoju deteta, zato je i važno da duboko razumemo zašto je taj period života značajan. Kako se odnosimo prema detetu u njegovim prvim godinama, a najviše u prvoj – dok je još „nesvesna“ beba, to će ga odrediti kao osobu za ceo život. Tu činjenicu mnogi teško prihvataju, uvereni da ono čega nismo svesni – nije ni važno. Ali, tada se u drugoj vrsti memorije, takozvanoj implicitnoj, kroz iskustva slika pothranjuje i doživljaj sebe i sveta, na osnovu čega dete razvija proceduralnu memoriju, koja mu kasnije određuje percepciju sveta i njegove reakcije. Ako dobro „odradimo“ prve godine detetovog života i podmirimo potrebe tog perioda, zaista možemo i mi i dete da uživamo u plodovima i rezultatima tog svesnog angažmana.
Koje su, po vašem saznanju, najčešće greške mladih roditelja?
– Previše je saveta, tipa: „Pusti ga da plače“, „Neka se navikne da se uspavljuje samo“, „Ne drži ga u naručju, razmazićeš ga“… Nepotreban je strah da ćemo dete time sprečiti da se osamostali. Priroda sama reguliše da se već sa tri-četiri godine deca postepeno osamostaljuju. Nepodmirena deca celog života imaju potrebu da im se pomogne, ili podsvesno poriču sopstvene sposobnosti, jer je osamostaljivanje za njih bolno. Dugoročne posledice ima uobičajena praksa puštanja bebe da plače, pogotovo uveče, pred spavanje. To je ozbiljan problem i zahteva širu obradu, ali ovom prilikom samo skrećem pažnju da se time dete izlaže toksičnom stresu, sa određenim posledicama za čitav život. Iskustvo i praksa pokazuju da deca podizana prirodnim roditeljstvom vidno bolje napreduju, jer roditelji znaju kako da se postave u najzahtevnijim situacijama. Svi problemi sa decom su posledica njihove legitimne trenutne nezrelosti i našeg nerazumevanja njihovih primarnih potreba i pogrešnog odnosa.
Preuzeto: Yumama.com
