Tipični pripadnik stvarni svet zamenjuje digitalnim, a roditeljski dom shvata kao neku vrstu tvrđave koja je sigurno i udobno mesto, izbegavajući svaki izlazak.
Nakon generacije Y (ipsilon) ili „milenijalaca”, koji su rođeni u periodu od 1980. do sredine devedesetih, došla je generacija Z (zet), koja obuhvata rođene od sredine devedesetih do danas. Najstariji pripadnici generacije Z su danas na početku svojih dvadesetih godina. Pojam generacija je definisan veoma široko i obuhvata samo neke dominantne trendove i karakteristike, tako da ne opisuje sve svoje pripadnike. Uprkos tome, proučavanje generacija može biti veoma korisno, naročito kada upozorava na neke zabrinjavajuće podatke.
Veoma jasnu sliku osobina pripadnika generacije Z u SAD je donelo najnovije istraživanje Džin Tvengi, profesora psihologije iz San Dijega, koje je izložila u svojoj knjizi „iGen” (ajdžin engleski izgovor za „iGen”, skraćenicu za internet generaciju). Ista autorka je prethodno proučavala generaciju Y i svoje istraživanje objavila u knjizi „Generacija Ja”. Ukratko, dok su osobine pripadnika generacije Y uglavnom rezultat „razmažujućeg” roditeljskog vaspitnog stila, pripadnici generacije Z imaju osobine koje su rezultat „prezaštićujućeg” vaspitnog stila.
Opasnost izvan porodičnog doma
Za razliku od prethodnih „milenijalaca” iz generacije Y, koji su izrazito samopouzdani i koji imaju veoma visoko mišljenje o sebi iako ga ne mogu opravdati postignućima u realnom svetu, pripadnici generacije Z imaju nisko samopoštovanje i samopouzdanje i žive u simbiotskom odnosu sa svojim roditeljima.
Ono što povezuje tipičnog pripadnika generacije Z ili „ajdžina” i njihove roditelje jeste uverenje da je svet izvan porodičnog doma veoma opasan. Zato se roditeljski dom shvata kao neka vrsta tvrđave koja je sigurno i udobno mesto. Izbegavaju svaki izlazak u svet jer ga povezuju sa neželjenim rizikom. Kako tipičnom predstavniku ove generacije nedostaju socijalne veštine, on se izvan svog doma u kontaktu sa vršnjacima oseća neprijatno i ugroženo zbog čega ne želi da napusti sigurnost i udobnost svog doma. Ako izlazi, često to čini zajedno sa roditeljima.
S obzirom na ove okolnosti, tipičan „ajdžin” ne želi da odraste. Nezainteresovan je za one aktivnosti koje vode ka samostalnosti, preuzimanju odgovornosti i odraslosti. Zbog toga je njihov emocionalni i socijalni razvoj usporen, u proseku oko tri godine u odnosu na prethodne generacije. Tako, tipičan petnaestogodišnjak je na nivou od 12 godina, a osamnaestogodišnjak je na nivou od 15 godina. Kod njih adolescencija počinje tek u dvadesetim godinama.
S obzirom na to da „ajdžener” ne želi da odraste, kod njega izostaje tinejdžerska pobuna protiv roditeljskog autoriteta koja je u svojoj osnovi pokušaj mlade osobe da se „oslobodi” od roditeljske vlasti i postigne samostalnost.
Glavna osobina tipičnog „ajdženera” jeste u tome što je stvarni svet zamenio digitalnim svetom. On praktično sve slobodno vreme provodi za ekranom, i to prvenstveno svog „pametnog telefona”. Tako, na primer, učenik četvrtog razreda srednje škole u proseku troši preko dva sata u slanju poruka preko telefona, dva sata je na internetu, sat i po igra igrice i pola sata provodi u video-ćaskanju, što čini šest sati dnevno.
Tvengi je našla veoma snažnu korelaciju između stepena zadovoljstva životom i vremena provedenog za ekranima: što više vremena provode u digitalnom svetu to su nesrećniji, a što više vremena provode u komunikaciji „oči u oči” sa stvarnim ljudima, to su srećniji. Zaključak je da su pripadnici generacije Z značajno nesrećniji od pripadnika prethodnih generacija.
Digitalne granice
Pored toga, pripadnike ove generacije muče veoma izražena osećanja usamljenosti, strepnje, stida i depresivnosti. U skladu sa tim, primećeno je da je kod njih izrazito povećana depresivnost, ali i sklonost samoubistvima.
Šta iz istraživanja Džin Tvengi mogu naučiti naši roditelji? Na prvom mestu je to da ne smeju dozvoliti svojoj deci da stvarni svet zamene digitalnim svetom. Da bi se dete pravilno razvijalo, ono mora biti aktivno u stvarnom svetu izvan porodičnog doma. Recept je jednostavan: postavite im „digitalne granice” od 90 minuta dnevno, kontrolišite upotrebu mobilnog i terajte ih u spoljašnji svet.
Izvor: Detinjarije
